У вријеме Великог поста, вјерни посте како би се удостојили светог причешћа и приближили Богу а они други како би здраво живјели, бар неко вријеме. Одрицање од хране ни једнима ни другима не пада тешко. Али стање тиховања и предусретљивости већини је страно. А у касне вечерње сате 2. априла 2008. године, управо такви, смирени и задовољни били су сви у брчанском Дому културе. Велики Матија Бећковић скрушено је љубио руке свештеника, а Срби су стрпљиво и са осмјехом на лицу стајали у реду. Лијепог ли призора! Одавно невиђеног у нашој средини. Људи стоје у реду да би купили књигу па потом у другом реду чекају да им ту књигу потпише аутор.
Овај сусрет пјесника и читалаца реализован је захваљујући брчанском „Баштинару“, удружењу за његовање српског културно-историјског насљеђа и књижевнику Селимиру Радуловићу, главном и одговорном уреднику издавачке куће „Орфеус“ из Новог Сада. У три књиге, под називом „Хлеба и језика“ „Орфеус“ је објавио изабране и нове пјесме Матије Бећковића.
„Матија Бећковић је најеминентнија фигура српског песништва с краја прошлог и с почетка овог века. Песник подигнутог гласа и свечане објаве, истраживач матерњег језика и власник јединствене ковнице језика…“, рекао је између осталог Радуловић обраћајући се публици.
Бећковић је свој поетски рецитал започео међу читаоцима популарном поемом „Кад будем млађи“, у којој се подсмијава, играјући се ријечима, актуелном времену и човјеку у њему. Веза која се тог тренутка остварила између пјесника и публике трајала је наредних сат и по времена колико је јединствени Матија говорио а задовољна публика аплаудирала. Након пјесама и поема које су изазвале смијех (Ћераћемо се још, Чији си ти мали? Ђе ми реће Јапан и других) услиједиле су оне узвишене, попут Пера инжињера Обрадовића, Приче о Светом Сави, Косова поља, Хлеба и језика.
Није Матија могао ни без стихова о својој великој љубави Вери Павладољској. Његов покушај да заврши пјевање осујетио је велики аплауз публике и морао је „вечити дечак српског песништва“ на бис, да нас како каже Селимир Радуловић враћа себи, нама, својим и нашим коренима.
„Именујући наше деобе и расколе, наше муке и патње, наше глупости и радости, опомињући, грдећи, бодрећи, Матија нас својом песмом, својом књижевном и духовном мисијом, сабира и учи божанском науку да само целина спасава.“
С књигама у рукама излазили су у ноћ гимназијалци и професори, пензионери, интелектуалци и домаћице. У мрак, ка граници, одвезао се у ауту и наш Матија. Растали смо се, само до сљедећег сусрета, до стихова који ће нам се из ината и потребе за цјелином усјећи у памћење:
„…Не гради чоек кућу
Него кућа чоека
Чоек је језик
А језик кућа и кућиште
Ако је чоек
Кад језика нема
Ни чоека нема
Ко има хлеба и језика
Све има
И кад ништа нема…“