Промоција је одржана 25. јануара 2013. године у сали Светосавског дома у порти Храма Успенија Пресвете Богородице у Српској Вароши, Брчко.
На фотографији: аутор монографије и предсједник Удружења “Баштинар” Петар Р. Васић
Рад на монографији свога родног села наручио је и финансирао Љубомир Симикић, власник фирме “Зидар” из Брчког.
Несебичну помоћ аутору како у сакупљању грађе, тако и у припреми и реализацији промоције, пружили су свештеници Брчанског намјесништва СПЦ, на челу са протојерејом ставрофором Славком Максимовићем.
Више информација о овом дјелу Петра Рајиног Васића можете сазнати из текста који је поводом објављивања ове књиге написала проф. др Зорица Турјачанин из Бања Луке,
ДУБОКИ СУ КОРИЈЕНИ –
(Петар Рајин Васић: ПОДМАЈЕВИЧКИ СЛИЈЕПЧЕВИЋИ, Брчко 2012)
Монографска, научно-стручна литература о локалитетима, људима и догађајима ових простора ангажује све више приљежних посленика. Писати о завичају, времену историјских вихора и природних олуја постаје дуг, обавеза да се потврди истина, пренесе наредним нараштајима оно што се не смије заборавити, оно што представља срж националног идентитета, а то су, како је давно пјевао у тами ропства један пјесник српског гласа, “име и језик/братство и крв света”. У нашем добу, послије још једног, ко зна којег по реду, ратног погрома, све је присутнија потреба да се измјере дубине сраслости коријена са завичајним тлом, да се у човјеку и земљи нађе снага да се преовладају “нове нужде” (“Нове нужде рађу нове силе”) или да се испјева најљепша пјесма о колективним заносима који су ојачали крила за људовање усправног живота. Природом своје садржајно-формалне организације монографије подразумијевају придржавање фактографских чињеница и биљежење оног што јесте или што је било (“Што је било и што може бити/мени ништа није непознато”), одсуство маштовних инкрустрација или литерарне “интерпретативне игре”. Па иако је објективност и вјеродостојност детаља и цјелине императив постојања врсте, дјела се, што је разумљиво, међусобно разликују јер су боје и облик, eмоционална температура и енергетски замах свједочења условљени не само захтјевима жанра него и субјективним потенцијалима писца, мастилом његове крви и искуства. Док у текстовима Невенке Петрић доминира интелектуално-емоционални звук, носталгични тон ствараоца коме је завичај најљепша (недопјевана) пјесма, Стојан Звонар, по струци инжењер машинац, у монографији о свом селу Ножичком, пише са прецизношћу мајстора који са радошћу слаже шему “временске машине” која не трпи никакве импровизације и случајна рјешења. Све је на свом мјесту, виђено, записано, провјерено, потврђено пером и камером.
Светозар Ерцег, друштвени радник и дугогодишњи просвјетар, своју завичајну причу саопштава у форми породичног романа, док је некадашњи “врабац с пушком”, четрнаестогодишњи устаник из Лијевча поља под Козаром, а у овом задњем рату најстарији добровољац Војске РС, Мирко Врањеш, несмирен ни у завидној старости, написао серију монографија о поткозарским селима куда су водиле његове борачке и животне стазе.
Овом а и низу других неспоменутих истинописаца, придружио се Петар Рајин Васић својом најновијом књигом Подмајевички Слијепчевићи.
У зрелој доби, још пун непотрошених истраживачких енегрија и респектабилног искуства, Васић се одлучио за свој најзначанији подухват – монографију о подмајевичким Слијепчевићима. Дјело насловом фокусира генеалогију, “живот и прикљученија” једне породице која је пустила своје вишестољетно корјење по питомим обронцима Мајевице, али је рад захватио знатно шири простор од генеалошке фокусације истакнуте насловом. То је повијест о земљи и људима у хиљадугодишњој перспективи историјског памћења.
Оно што аутора “Слијепчевића” приближава строју учесника у истом послу је упорност, истинољубље, хуманизам, радозналост, велика радна енергија, скромност и максимална преданост постављеном циљу који је, у Васићевом случају, постао не само радни задатак него и испуњавајући садржај живота.
Подстицај и подршку, моралну и материјалну, дао је писцу Љубомир Симикић, угледни привредник овог краја, грађевински подузетиник који је својим зиданицама подупро Васићеву “кућу од слова”.
Када је преузео на себе велики задатак, Васић је осјетио изузетно узбуђење. Нашао се на раскршћу одакле су у несаброју праваца водили путеви тајне којим је требало да прође, чинило се, готово истовремено. Наравно, он у послу није био почетник. Истраживачки рад са етно-предзнаком је остао његова стална и интензивна преокупација, али сада је сва запажања требало објединити, систематизовати, требало је потврдити научну утемељеност пројекта, резултате студијског истраживања и преданог рада на терену формулисати у облику методички верификоване апаратуре која би хетерогеној материји дала потребну конзистентност. Многим питањима која су бујно ницала у пољу интереса он је тражио одговоре како у литератури тако и у свим расположивим.изворима, прожет како стрпљивошћу и упорношћу научника тако и “пристрасном објективношћу” посленика коме предмет истраживања покреће не само интелектуалне капацитете него и енергије срца и душе, интензивира емотивне споне човјека и земље. И Васић је кренуо на своје ново старо путешествије, кренуо давно прошпартаним предјелима, готово зараслим сеоским стазама, пресушеним коритима давних водотока, обилазио села и засеоке, куће и дворишта, пашњаке и окупљалишта, разговарао са мјештанима и у своју вјечно будну биљежницу записивао све оно што људи говоре, слагао мозаик живог памћења, стварносног и легендарног, али се на томе није задржао. Требало је трагати за писаном грађом, документима, записом који се одупире забораву и временским и историјским ерозијама које пријете подривању личног и колективног идентитета, наносе прашину и нове слојеве боје преко исконских слика, вриједности ураслих у срж националног бића.
Како је подмајевички простор био насељаван од стране различитих етничких скупина и како је одувијек представљао својеврсни конгломерат, то је Васић морао дубоко да зарони у таму вијекова, чак и до записа једног византијског цара, али и до оних временских равни када су се далеки преци данашњних становника Подмајевице сјурили са својих херцеговачких и црногорских врлетија, бјежећи од “богомрских Агарјана” и тражећи питомији кутак да потпале ватру на огњишту и запале свијеће.
Наравно, Васић је проучавао радове познатих етнолога, скупљао податке из њихових књига и овладавао технологијом научног рада, али је таквих извора било мало па је главнину истраживачког терета свакако морао да изнесе сам.
Пошао је од језика, имена локалитета који су као окамењено памћење представљали путоказе по давним предјелима колективног заборава. Но, Васићев циљ није био лингвистичко истраживање (као нпр. код Грозде Регодић у књизи о Кочићевом Змијању), оно је било само први корак. Слиједило је много тога из области материјалне и духовне културе, свега онога што представља егзистенцијалну конкретност човјека у времену, што утиче на садржај и квалитет његовог живота (рељеф, климатски услови, састав тла, биљни и животињски свијет, хидрографија, али и облици производње, друштвени односи итд. а затим традиција, обичаји, вјерска посвећеност, морална начела “чојства и јунаштва”, дакле хуманитет у најобухватнијем значењу.
Времена су била тешка, ратови и погроми се низали у непрекдином крвавом ланцу, али српски, подмајевички живаљ се одржао захваљујући својој спремности да дочека зло (“зла на свијету што су свеколика/човјеку су прћија на земљу”) и кохезионој снази цркве, православља које је отварало перспективу уздизања према вишим циљевима егзистенци је. Данас, као и у прошлости, српски народ је сачувао себе искреним истрајавањем у “вјери прадједовској”, подизањем храмова, мјеста окупљања, договарања и молитве.
Васићево казивање је аргументовано и максимално објективно. Епски етички идеал свједочења “ни по бабу ни по стричевима” покретао је његово перо и онда када је требало открити и прстом указати на негативности, којих је свакако било. Он није заташкао чињеницу да су у Другом свјетском рату идеолошке расправе посијале “грко сјеме” неслоге, под јеле на четнике и партизане и братоубилачке борбе, историје чије су странице исписане крвљу. На срећу, такав злокобни сценарио се у посљедњем рату није поновио. Народ се није дао завести и остао је збратимљен у одбрани колективних интереса, стварању и очувању РС.
Васић конкретизује свој текст пером и камером. За разлику од раније наведених монографија он, свакако, има једну значајну предност – новинарско искуство. Новинарство, активизам, теренски рад, актуелност, па затим јасност, сажетост, композициона прегледност излагања су били драгоцјена предспрема и он се њима обилато служио. Тај новинарски нерв нарочито је дошао до изражаја у оним дијеловима моно графије који имају изразито репортажни карактер те својство
интервјуа, особито илустративних по личностима изабраним за овај облик усмјереног, циљаног дијалога, по аутентичном језику разговорника, језику као средству психолошке и социјалне карактеризације протагониста.
Подмајевички Слијепчевићи су Васићевом монографијом добили риједак портрет, споменик за сва времена памћења и постојања, а Васић се доказао као човјек културе, родољубља и искреног хуманизма. Било би добро када би имао снаге да настави своју истраживачку и списатељску стазу. На корист науке и радост обичних, малих људи.
О рецензенту
Зорица Турјачанин рођена је у Београду у коме је након гимназијског школовања проведеног у Ријеци, магистрирала и докторирала. Први је доктор књижевности за дјецу у бившој Југославији. Бави се есејистиком, књижевном критиком и методиком наставе матерњег језика. Њен опус броји преко 500 библиографских јединица, а својевремено је објављивала у готово свим стручним и књижевним часописима “од Вардара па до Триглава”. Текстови су јој превођени на македонски, словеначки, бугарски, руски, турски и њемачки. Најпознатија дјела су јој:монографија Роман за дјецу, те збирке есеја и критике Кључеви златних врата и Свежањ нових кључева.За свој рад добила је више значајних признања као што су награда “Веселин Маслеша” града Бањалуке за укупни ангажман у области културе, награда “Хасан Кикић” за успјех у васпитно-образовном раду, “Кочићево перо”, “Змајева награда” за унапрјеђење и популаризацију књижевности за дјецу итд. Живи у Бањалуци.